Ro­ken­rol je vi­bri­rao sje­ver­nim zi­di­na­ma Sta­rog gra­da gdje je na Ljet­njoj po­zor­ni­ci, u sklo­pu Ko­to­rAr­ta na­stu­pio le­gen­dar­ni be­o­grad­ski bend „Pa­tri­brej­ker­si“. Su­prot­no svom na­zi­vu, ani­mi­ra­ju­ći broj­ne lju­bi­te­lje is­kre­nih emo­ci­ja na ži­vot­ne te­me, bend je, uz „po­moć“ vje­tra, ras­pi­rio at­mos­fe­ru ras­ko­šne žur­ke. Ovo je dru­go go­sto­va­nje Pa­tri­brej­ker­sa u Ko­to­ru.
– Bi­li smo pri­je de­se­tak go­di­na u gra­du i to je bi­lo ja­ko sim­pa­tič­no - ka­že pje­vač Zo­ran Ko­stić Ca­ne, osni­vač i front­men ben­da, uz ko­ga su još na­stu­pi­li gi­ta­ri­sta Ro­bert, ba­si­sta La­ki i bub­njar Dar­ko.
Lju­bi­te­lji tvr­dog ro­ka uži­va­li su pje­va­ju­ći za­jed­no sa Ca­ne­tom re­fre­ne iz no­vi­jih pje­sa­ma „Šta ra­diš“, „Sit­na lo­va“, kao i one kult­ne sti­ho­ve sa al­bu­ma „Si­ro­tinj­sko car­stvo“: „Ono što po­ku­ša­vam, ti ne­ćeš za cio svoj ži­vot“, „Da li vje­ru­ješ me­ni, ili mi­sliš svo­jom gla­vom“, „Kre­ni pre­ma me­ni“, „Bez du­še si ni­ko, bez du­še si ni­šta- ku­pu­ješ, pro­da­ješ, od­u­zi­maš i do­da­ješ“, „Bi­ti isti, bi­ti slo­bo­dan, po­se­ban“, „Naj­bo­lje se pu­tu­je ka­da pu­tu­ješ sam“, ko­ji­ma je „ulič­ni ho­dač“ Ca­ne, dao po­se­ban šmek svo­jim „re­ci­ta­tor­skim“ sti­lom pje­va­nja. Kon­cert je pro­du­žen na­kon du­gog apla­u­za pu­bli­ke ko­ja je uglas pje­va­la je­dan re­fren po­zi­va­ju­ći „Pa­tri­brej­ker­se“ da se vra­te na sce­nu, što su oni i uči­ni­li, uz Ca­ne­to­vo „Hva­la“.
-Do­bro je bi­lo, pu­bli­ka je tu, če­ka nas, vo­li nas, mi­slim da smo bi­li OK, sve je to u re­du, a on­da do­đe taj vje­tar i on sa­mo no­si ne­što… Iz­vu­kli smo se ne­ka­ko, ka­že Ca­ne ne­po­sred­no na­kon kon­cer­ta, dr­že­ći pe­škir na li­je­vom uve­tu, jer je do­bio upa­lu od sil­nog ozvu­če­nja i ja­ke bu­re ko­ja je po­ja­ča­la in­ten­zi­tet u dru­goj po­lo­vi­ni kon­cer­ta. Si­ro­tinj­sko car­stvo, ka­že Ca­ne u raz­go­vo­ru za „Dan“, ne­će da ode odav­de još du­go, u kon­tek­stu sve­ga što se de­ša­va, s ob­zi­rom na to da je „rat po­čeo, a ni­ko nam to ni­je re­kao, a kad poč­ne – ide­mo u sklo­ni­šte“.
- Ko zna ka­ko će bi­ti, ne­ma­mo poj­ma, ali u glo­bal­nom kon­tek­stu, ni­ko­me ni­je OK, ne­ki su vi­še iz­lo­že­ni, ne­ki ma­nje. To i ni­je ne­ka in­spi­ra­ci­ja, ali o če­mu da pi­šem ako ne o to­me. Isti­na, lju­bav je ne­is­crp­na te­ma, lju­bav pre­ma bi­ću, pre­ma ne­koj na­di, šan­si, to uvi­jek sto­ji, ni­je to ni­ka­kav pro­blem, ali ove stva­ri su pi­sa­ne 2007.-2009. go­di­ne. Ne na­pi­šu se od­mah, ima ne­kih stva­ri ko­je iza­đu „iz ru­ka­va“, ali du­go vre­me­na ži­vi­mo ja­ko te­ško i ja­ko isto, i lič­no i kad vi­diš dru­go­ve i dru­štvo u ko­me ži­viš, ni­je re­lak­si­ra­no, ne­go je svo vri­je­me fr­ka. No, na­dam se da će bi­ti bo­lje, mo­ra da bu­de - ka­že Ca­ne.
Ka­ko je re­kao „za­ro­blje­ni smo te­škom ob­ma­nom“.
- Od nas su sklo­nje­ne stva­ri ko­je nas či­ne lju­di­ma: sve te emo­ci­je o slo­bo­di, o lju­ba­vi, ne­ka za­pi­ta­nost i so­ci­jal­ne te­me, te stva­ri su uklo­nje­ne od čo­vje­ka da ne bi pri­mje­ći­vao šta se de­ša­va u no­vom svjet­skom po­ret­ku, da ne raz­mi­šlja i da po­kor­no iz­vr­ša­va ono što mu dru­gi ka­žu. Ža­lo­sno je što lju­di pri­sta­ju na to - na li­jep na­čin pre­pu­šta­ju svo­je vri­je­me pa­met­nim te­le­fo­ni­ma, ne vi­de ži­vot, ne­go su fik­si­ra­ni sa­mo na te ekran­či­će, to je teh­no­lo­ška dro­ga ko­ja stru­ji na­šim mo­zgo­vi­ma, ne­pre­sta­no od­re­đu­ju­ći ka­kvi će­mo da bu­de­mo. Ti lju­di ne vo­le ži­vot, ima­ju ne­ku fru­stra­ci­ju ko­ju pre­no­se na dru­ge... Dru­gi ću­te, tr­pe i pla­še se da ne bu­de još go­re. Sve im je uki­nu­to, a ono što ne ko­ri­stiš, to iz­gu­biš: emo­ci­je - sr­ce svo­je, ga­siš se, sta­vljaš ga na mi­ni­mum ta­mo ne­gdje, mo­zak ko­ji je na­pu­njen na­met­nu­tim in­for­ma­ci­ja­ma. Ne­ma svi­je­sti, svi­jest je u pro­gra­mi­ma na te­le­vi­zi­ji, to su stva­ri ko­je ne­ma­ju ve­ze s na­ma, to su la­ži u ko­ji­ma je sve do­pu­šte­no, a sa­mim tim to vo­di lju­de u pro­past, jer ih to pra­zni, a da pri­tom ne­ma pu­nje­nja. Pra­ve ne­ki vje­štač­ki smi­sao ži­vo­ta, ko­mu­ni­ka­ci­ja me­đu lju­di­ma je nu­la, pa je i mu­zi­ka ta­kva „rop­ska“. Teh­no mu­zi­ka sa­mo „uda­ra rit­mič­ki bu­banj, auto­ma­ti­zo­va­no, kao što je i ži­vot sam, ob­ja­šnja­va pre­ka­lje­ni ro­ker i do­da­je da on ni­je ni­šta iz­mi­slio, sve je u ru­ka­ma ne­mo­ral­nih lju­di ko­ji mi­sle da su iz­nad sve­ga, da su „nad­lju­di“, oni na­me­ću iz­mi­šlje­ni, „ge­o­me­trij­ski“ ži­vot, iz­mje­ren ne­gdje u ne­koj kan­ce­la­ri­ji. Za­mje­ra da­na­šnjim lju­di­ma, po­seb­no mla­di­ma, me­đu ko­ji­ma ne po­sto­ji za­pi­ta­nost, „jer kad bi se za­pi­ta­li, vje­ro­vat­no bi se mno­gi i ubi­li, njih ta ho­ri­zon­ta­la be­to­ni­ra“.
Oni, ka­že Ca­ne, „ ne gle­da­ju go­re, i kad po­gle­da­ju, vi­de svoj te­le­fon. Ni­su u sa­da­šnjem tre­nut­ku i on­da se pod­sje­ća­ju pu­tem te­le­fo­na gdje su bi­li“, ali je ipak op­ti­mi­sta .
- Su­šti­na je vje­ro­va­nje u Bo­ga, vje­ro­va­nje u ori­gi­nal­nost, u ne­ko pra­šta­nje. Da­na­šnje po­i­ma­nje ži­vo­ta is­klju­ču­je po­jam žr­tve, pa­ro­vi se raz­vo­de zbog ba­nal­nih stva­ri, ne­ma­ju „žr­tvu“ da se od­rek­nu ma­lo se­be, svo vri­je­me funk­ci­o­ni­še­mo kao in­di­vi­due pu­ne ne­kog ego­i­zma. Svi ti lju­di, ma ko­li­ko bi­li gra­be­žlji­vi, ne­će sve to no­si­ti na dru­gi svi­jet, to će dru­gi da „iz­ar­če”, a on ne­će ima­ti od­go­vor, jer sve se pre­tva­ra u je­dan mo­no­to­ni mo­no­log. Sva­ko ne­što pri­ča i ne slu­ša dru­gog. Vje­ra u Bo­ga je ta svje­ži­na, „ži­va vo­da“, ni­šta ni­je upa­ko­va­no, Bog je čo­vje­ku dao vo­lju, od­go­vo­ri su u te­bi, po­ru­ču­je front­men „Pa­tri­brej­ker­sa“.M.D.P.


Slo­bo­dan i po­se­ban

- Naš ro­ken­rol ima svo­ju vri­jed­nost – sve što je auten­tič­no, ori­gi­nal­no, uvi­jek ima pro­la­znost. Tr­ži­šna vri­jed­nost jed­ne gru­pe – „idi mi-do­đi mi“, pre­si­pa­nje iz šu­pljeg u pra­zno. Ne obra­ća­mo pa­žnju na „dik­ta­te tr­ži­šta“ da mo­ra­mo da ura­di­mo ne­što no­vo. Ne mo­raš ni­šta, mo­raš sa­mo da se pri­pre­miš za smrt, za po­če­tak jed­nog no­vog ži­vo­ta, da se pri­pre­miš da daš ne­ki od­go­vor „kad te bu­du zva­li“, ka­že Ca­ne.